Претражи овај блог

18.4.16.

Putovanje biciklom: Krug od Novog Sada do Novog Sada

Mnogi su me pitali za savete: šta poneti na put od opreme, koliko novca, koliko hrane, šta imati od alata, koja je prosečna brzina itd. Konačno sam izdvojio malo vremena da opišem ovo moje putovanje, ili krug biciklom od Novog Sada do Novog Sada. U ovom tekstu, koliko god budem mogao bolje približiću vam ono na šta bi trebali da obratite pažnju.


Putovao sam raznim prevoznim sredstvima i na različite načine, od putovanja stopom, pa da vožnje u teretnom vagonu punom uglja, sve ima svoje čari. Putovanje po meni nije samo da ti dupe vidi puta i to je to. Mislim na ove klasične turističke autobus grupne ture gde u toku puta osetite da vam je dupe utrnulo, da su vam se noge ukočile ili vam se piški svakih sat vremena. Pređete određeni put bez ikakvog uzbuđenja, stignete u neku tačku i iz te tačke se vratite na početnu.

Putovanje biciklom je sve samo nije monotono. Krećete se sopstvenom voljom i snagom, možete da stanete bilo kad i bilo gde, da jedete, pijete, ili pak da fotografišete zanimljive predele kroz koje prolazite. Brinete se o sopstvenoj bezbednosti na putu, svaki atom u mozgu vam je aktiviran kao i svaki  mišić na telu. Onog trenutka kada sednete na biciklo i otisnete se sa znanjem da odlazite u avanturu u vama budi neku čudnu energiju koja se rečima ne može opisati, zato valjda ljudi putuju, jer ako ne doživite ne možete shvatiti. Nije ovo samo vozite se biciklom, ok, ima toga, ali najmanje, ovo je više filozofija ispred fizike.

Imao sam želju odavno da ovako nešto uradim, medjutim nailazio sam na prepreke, nemaš dobar biciklo, nemaš adekvatno društvo. Društvo je tesko naći, nisu svi koji voze bicikla u takvom raspoloženju pa i ako jesu nemaju vremena onda kad i ti, tako u nedogled. Kada sam shvatio da čekajući na to možda nikad i ne odem, rekoh sebi, sam si sebi najbolje društvo. Pravo da vam kažem drago mi je što sam išao sam. Na samom početku moram da vas upozorim, nešto kao (roditeljska pažnja) Ovaj čiko nije bas najnormalniji tako da nemojte svaku poslušati ali svakako razmislite o njegovom iskustvu, iz njega izvucite neke korisne savete, neke i odbacite.

Noć pre polaska desio mi se peh, saobraćajka, vidim kako nalećem na bankinu, pokušavam da izbegnem, međutim ne uspevam, bajk mi prokliže, letim kroz noć, tako sam se razbio da je to strašno, sve se to desilo ispred jedno 200 ljudi u centru. Koliko sam daleko leteo imao sam vremena da se postidim, već sam video kako mi se svi smeju. Devojka koja je sedela na stepenicam nedaleko od mesta mog razbijanja, skočila je kao ošurena, sa rukama na ustima počela je da vrišti, još sam morao da je smirujem, nije bilo smešno uopšte :). Još jedan dokaz kako odstupanje od pravila može po nekad da vam spasi glavu a to je da u tom trenutku nisam imao kacigu na glavi već mi je bila okačena o ranac sa leve strane. Pao sam direktno na ivičnjak i to baš na kacigu koja je amortizovala udarac, zadobio samo mala naprsnuća rebara i po koju ogrebotinu, to me svakako nije sprečilo u nameri da se otisnem na put. Da sam imao kacigu na glavi najverovatnije da bi polomio najmanje tri rebra i tu nije kraj, rebra znaju da budu zeznuta, prilikom loma može se desiti da povrede unutrašnje organe, izazovu krvarenje i ne daj bože da se sve završi kobno. Tako da, oprez na prvom mestu, nemojte žuriti i jurcati jer lepo kaže stara poslovica "ko je žurio glavu je slomio"


Vratimo se mi na sami početak. Opisaću vam šta sam poneo na put i ono šta sam shvatio u prvih 100 kilometara da mi nedostaje. Biciklo obavezno, šator, podlošku, vreću za spavanje, alat ( pumpa, ključevi, set za krpljenje gume, jedna nova guma u rezervi). U rancu nešto gardarobe, hrana za jedan dan, 2 litra vode, foto-aparat, mapa. Krenuo sam iz Novog Sada prema Titelu, preko Šajkaša. Ono o čemu sam vam govorio, neverovatni predeli na koje nailazite iziskuju da stanete, razgledate i uživate u njima.

Titelski breg
Ranac je opterećenje na ledjima, treba ga imati ali u njemu nosite što manje stvari i to one stvari koje nisu toliko otporne na drmusanje po ovim našim putevima, npr foto-aparat i tako neke sitnice. Pokušao sam da ga stavim na paktreger ali to nije bilo najbolje resenje, nisam imao bisage a one su jako dobra stvar. Morao sam da improvizujem. Posle predjenih nešto više od 120 kilometara kroz vojvodjansku ravnicu put Beograda preko Padinske skele, stigao sam nešto oko jedan sat posle ponoći u Zemun kod moje prijeteljice Tine. Tina je živela u blizini keja a držala je firmopisačku radnju. Našao sam neku kartonsku kutiju koju sam pretvorio u prtljažnik tako što sam je oblepio restlovima alu-folije. Dok sam polagao vozačku dozvolu za automobil ostalo mi je negde u pamćenju jedno pravilo koje kaže da je svaki vozač automobila dužan da biciklistu zaobilazi na najmanjem rastojanju od metar i po udaljenosti. Zamolio sam Tinu da mi odštampa to pravilo na reflektujućoj foliji kako bi vozače podsetio i sebi povećao bezbednost. Na putu od 500 i više kilometara ovo mi je jako pomoglo, svaki automobil koji me na putu mimoišao nije prešao ovu granicu, čak naprotiv, zaobilazili su me tako sto su bukvalno vozili suprotnom trakom.

Tu noć, sledeći dan i noć ostajem u Zemunu. Tina je bila veliki ljubitelj druženja, kako na kopnu tako i na vodi. Jutro je osvanulo, njena ideja bila je da čamcem odemo zajedno sa još njena dva drugara na Lido ( veliko ratno ostrvo) da bi tamo doručkovali u sasvim jednom neobičnom i nesvakidašnjem okruženju.


Meni je dozvolila da ovaj put budem kapetan naše male barke. Pošto sam i ja veliki ljubitelj reka i čamaca uživao sam. Skoro sve vreme sam stajao upravljajući čamcem, to mi je ostalo iz navike, odrastao na reci Uni koja je prepuna slapova i sidri (sedra) koje je  potrebno zaobilaziti i voditi računa da elisa ne zakači za neku stenu u plićacima, menjanje štifta (osigurača) je tako dosadna i zamorna rabota. 



Ovako izgleda kada je baš sve potaman, nivo vode ni veći ni manji od idealnog.


Zahvaljujem se Tini na gostoprimstvu, bila je divan nesebičan čovek, to znaju svi njeni prijatelji, jako mi nedostaje! Vest o njenoj iznendanoj smrti me ostavila dugo u neverici i šoku. Počivaj u miru!

Život je nepredvidiv, nikad ne možeš znati šta nosi dan a šta  noć.  Jedna i najmanja ogrebotina nekim hrdjavim sitnim predmetom, čoveka može da košta života. To se desilo Tini, ogrebotina, trovanje krvi, premalo vremena i kraj. Kako je ovaj život kratak isuviše da bi smo ga protraćili, bilo to u jurnjavi za novcem, dobrim automobilima, skupoj garadrobi, sve to ostane na površini zemlje a ono što poneseš sa sobom je večno. Uspomene na drage ljude, leptiriće u stomaku, mala sitna zadovoljstva ostanu zabeležena na zidovima uspomena. Ta mala sitna zadovoljstva koja probude u tebi osećaj da si doživeo nešto nesvakidašnje lepo, dragoceno, što se ne može naručiti preko iBeja, platiti novcem, dobiti u nasledje, njih kao slike nosiš u druge svetove za koje volim da verujem da postoje.


Nastavljam dalje, preko Surčina, krećem se ka Obedskoj Bari, prirodnom rezervatu retkih prica i retko lepe prirode. Austrougarski dvor 1874. godine ovo područje proglašava carskim lovištem i zaštiti ga, a 1919. godine postaje i zaštićeno kraljevsko lovište dinastije Karadjordjevića. U njemu žive 91 vrsta gnezdalica i jos 128 vrsta prolaznica, a izbrojano je 58 000 parova ptica.

Stara osmatračnica
Obedska bara

Zadržavam se sat vremena u ovom divnom carskom i kraljevskom okruženju, da jedem, malo se odmorim i okrepim. Od hrane uvek treba da imate u rancu pored konkretnog obroka, voće i slatkiše. Preporučujem banane ali ih nikad nemojte jesti na prazan želudac znaju da budu teške. Kada vam ponestane snage sa jednim kit-ketom dopunite energiju za naredni 10 km. Nikad se nemojte pretrpavati i nositi suviše hrane sa sobom, zbog kvarljivosti po vrućini i nepotrenog tereta. Na svakih 10 km sigurno će te naići na neku prodavnicu, benzisku pumpu. Još jedna važna stvar koju sam vam zaboravio napomenuti, pored osmeha koji neće izostati, poželjno je da sa sobom ponesete i neku pljoskicu sa lepom rakijom. Ne da bi ste dernečili usput i tako pijani vozili i pevali  već da bi ste mogli počastiti dobre ljude na koje nailazite.  Rakija connecting people uvek ! Sretaćete ljude, da bi ste natočili vodu, pitali za pravac kretanja ili za neke znamenitosti koje bi voleli da posetite. Neprijatnih iskustava nema, ljudi na koje nailazite vrlo rado će popričati sa vama, pozvati vas na kafu, sok, da se malo odmorite u hladu. Interesantno im je da saznaju odakle putujete, kojim povodom, unećete  svojim prisustvom neku dinamiku u njihove živote, prenećete im pozitivnu energiju, izmamiti osmeh na lice, voleće vas, na svakom rastanku požele vam srećan put, i ako budeš ponovo nailazio obavezno da svratiš.


Iz Obedske bare krećem se u pravcu Šabca. Kroz sela prolazeći uvek naidjete na nesto zanimljivo.


Roda na odžaku etno kuće
Stigao sam u Šabac, bilo je oko 23 časa, provozao sam se kroz centar a potom otišao na stari grad na Savi. Prolazeći kejom iz jednog kafića istrčava čovek, viče mi: Hej hajde ovamo da sedneš, sta ćes da piješ jesi li gladan. Bio je o Zoran Samardžić, legenda Šabca. Zoran je sajdžija po zanimanju ali preko leta radi kod svog prijatelja u kafiću kao konobar. On je isto voleo da putuje biciklom, bio je vrsni sportista. Pričao mi je o Šabcu o tome kako voli da popravlja vreme i kako je restaurirao nekoliko sahat kula u Hercegovini. Pozvao me da idem kod njega kući na prenoćište. Zahvalio sam mu se na svemu ali sam želeo da bar jednu noć prespavam u šatoru kada sam ga već poneo. Biciklo sam ipak ostavio u kafiću da mi ga neko ne bi mrdnuo dok spavam a Zoran mi je obećao da dolazi sutra rano da popijemo kafu pre puta i da mi da biciklo. 

Pogled na savsko jutro iz šatora
Pre samog polaska dok sam se pakovao uočio sam vojsku koja se spremala da izvede jednu od pokaznih vežbi. To je bio inžinjeriski puk pontonjerije vojske Srbije, zamisao mi je bila dok su oni na pauzi da ih iskoristim za jednu zajedničku fotografiju. Medjutim kada sam već bio gotov i bacio pogled na Savu oni su bili na pola reke, neki su ostali na kopnu.


Pogled sa starog grada na Savu
Tu si i poznate Šabčanke, jedna je voditeljak na lokalnoj televiziji a druga je Sanja, instruktor fitnesa.
Pozdravih se za Zoranom i odoh dalje u svoju avanturu. Zoranu je bio san da odvozi turu do Moskve.
Prošle godine je krenuo na daleki put, hiljade kilometara su njegove granice, stigao u Moskvu i u povratku nazad, na 200 kilometara od Moskve pokupio ga  kamion. Dva dana kasnije umro je u Bolnici. Verovatno nije bio dovoljno obeležen svetlosnim signalima i slabo uočljiv na maglovitim ruskim putevima. Signalizacija je jako važna, iz svemira treba da vas vide. 

Prodjoh  tako razna manja i veća mesta, upoznao sam razne divne ljude (nisam mogao sve da pomenem, išlo bi ovo u nedogled). Doživeo neka iskustava koja se novcem ne mogu kupiti, kao na primer u Loznici. Sedim u kafiću pored Drine gde upoznajem dve prelepe mlade devojke. Predlažu mi da odem do Tršića, medjutim kratak sam sa vremenom, za koji sat pada noć. Njih dve nisu dozvolile da ostanem uskraćen Tršića zbog nedostatka vremena. Više vreme nije moj gospodar, tog trenutka pozivaju konobara i daju mu zadatak da pripazi na biciklo i sve stvari na njemu dok me voze u Tršić, jedno nezaboravno iskustvo..... 

Kristina i Aleksandra

Važna lekcija
Ispred kuće Vuka Karadžića
Stigli smo do Vukove kuće, već smo debelo zakasnili, zatvorena je za posetioce, Toliko pređenog puta a da se ne slikamo ispred, steta!,Njih dve me nisu dugo ubeđivale da preskočimo ogradu.


Ovim putem pored potoka Vuk polako krene, pa ode u Beč

Vraćamo se u Loznicu, mrak polako pada iznad Drine, svoje divne domaćice ostavljam i krećem na granični prelaz sa Bosnom i Hercegovinom. Prepun utisaka, ono kada ne možete da se suzdržite a da sa nekim  to ne podelite :) Pričam policajcu šta mi se dešava, iza mene uhvtio se red automobila, čekaju ljudi da predju granicu ne mogu od mene :) 
Kako sam obavio formalnosti ulazim u Bosnu. Gladan sam, svraćam u prodavnicu da kupim nesto za jelo, tu opet znatiželjni ljudi, kako, pa šta, pa čak iz Novog Sada, pa svaka ti čast ! Pošto sam pazario i još koji trenutak proveo u prijatnom razgovoru sa jednim nadasve simpatičnim dekom 


nastavljam dalje. Stao sam pored puta da otkucam bratu sms poruku, on zivi 30 kilometar niže u Bijeljini. Hteo sam da ga obavestim da dolazim u goste kad ono medjutim. Iz polumraka ispred jednog slabo osvetljenog kafića sedi grupa momaka za stolom i nešto mi dovikuju. Od saobraćaja slabo ih čujem, dovikujem i ja njima- dolazim tamo! Kako sam došao, parkirao biciklo, zovu oni na rakiju, ja isto vadim onu svoju namenjenu za dobre ljude i zabava može da počne. U neko doba noći, negde oko 2 sata, jedan od njih ode po roštilj drugi ode po meso i gljive. Popilo se više od dve litre rakije, pojelo meso, gljive nismo stigli, pošto nam je policija autom prevrnula tanjiraču. 

Ekipa

Tetke, tetkovi, braća i sestre :)


Sledeći dan stigoh u Bijeljinu, tu ostadoh kod mojih jedan dan i onda preko Rače, Sremske Mitrovice, na granični prelaz sa Hrvatskom, onda na granični prelaz sa Srbijom preko Bačke palanke, Gložana, Begeča, stižem u Novi Sad u samo jutro.

 Posle sedam dana i samo 30 evra potrošenih, doživeo sam nešto što ću pamtiti celoga života. 

Naravoučenije ove priče bi bilo: novac nije važan, biciklo ne mora da bude najbolje i oprema ne mora da bude najskuplja. Kada me pitate šta treba da poneste sa sobom? Ja bih vam rekao OSMEH i veru da vas tamo negde čeka nešto lepo. Sve probleme i poteškoće rešavate na licu mesta, usput, svake sekunde ste prisutni, osećate se samouvereno i ponosno na sebe, ta energija vas drži do neke sledeće avanture. Sretno !

Na ovom putovanju izgubio sam 4 kilograma, ako niste načisto koja dijeta je najdelotvornija možete ovu uzeti u razmatranje.

Pogledajte video sa ovog putovanja.

2 коментара: