Претражи овај блог

8.4.16.

Vranje: grad alhemičara i epskih junaka




centar

Kada dođeš u Vranje moraš da znaš da u Vranje nema laganje! Zato ću vam ispričati jednu istinitu priču bez ijedne laži. Vranje se nalazi na samom jugu Srbije, najverovatnije da vam je poznato iz nekih priča, trubači, Borislav Bora Stanković, ali sigurno ne i iz ove. U Vranju su živeli i žive razni svetski junaci, oni za koje još nikad niste čuli i oni o kojima su opevane junačke pesme i epovi. Neke od njih ću pomenuti u ovom kratkom putopisu sa obiljem fotografija. Na samom početku moram vam reći da u Vranju žive, pored ostalih, i alhemičari, ali ne oni koji metal pretvaraju u zlato već oni koji od jedne svinje od sto kila prave dvesta kila masti.


 Prođoh kroz grad. Gradovi su manje više svuda isti, zgrade, beton, poneko drvo i mnogo ljudi. Ne zadržavam se previše u gradovima, hitam da izadjem iz njih i da se popnem na neku uzvišicu sa koje bi mogao da razmislim zasto je bas tu izgrađen. Dok prolazim kroz centralni deo, pogled mi se zaustavlja na šarenim, čudnim okruglim vartima, kao da sam to već negde video. Da nisam došao u Vranje mislio bih da hobiti žive u nekim bajkovitim predelima Novog Zelanda.



 Ulazim unutra u čudu se zatičem, pa ja sam u bajci....Nailazim  na hobite, vilenjake, vilenjakinje ali i ljude, odlučim da sednem baš za njihov sto. Kažu da su se našli nekim poslom, ali da mogu malo sa mnom proćaskati, popiti po koju, pojesti po nešto. Ljudi iz Vranja vole dobro da jedu.


Pozdravih se sa njima uz dubok naklon zahvalim se na gostoprimstvu i prijatnom druženju, nastavljam ka svom cilju a to je najviša kota iznad grada. Na samom izlasku vijugavi put me odvodi u klanac.


Sa moje leve strane je velika strmina u čijem podnožju protiče potok koji veselo preskače i zaobilazi prepreke od ogromnih stena. Kako da sidjem dole? Najbolje je da se konsultujem sa stručnjacima iz te oblasti.


Planinka mi je pokazala put i objasnila kojim tehnikama treba da se služim pri strmom silasku, nikao da idem okomito telom ka dole već uvek sa strane.  

Planinka i njene drugarice su izašle malo u prirodu, ima mladog lišća a uskoro ce i poznata travka pod nazivom Sremuš, kaže da je jako zdrava i lekovita. Šetnja prirodom u proleće je jako učinkovita pogotovo za nju i njen drugarice koje su celu zimu provele po kafićima ispijajuci kafe. Sada je vreme da se malo nabaci boja na prolećnom suncu, udje u formu i sa dovoljno samopouzdanja dočeka leto. Pozdravih se sa njima i polako njihovim stazicama, nikako okomito, uvek sa strane, spustim se do potoka.


prizori su nestvarni 


jos malo nestvarnih prizora


 Kada sam shvatio da ovo ide u nedogled odlučio sam da se vratim, medjutim teorija još jednom potvrdjuje praksu, budala planira bog mu se smeje. Vijugavom stazicom pokraj potoka kojom prolaze najčešće planinari, ljubitelji prirode, nailazima na Dušana koji u ruci nosi sekiru i u potrazi je za novom drskom za lopatu. Držalje za alatke najbolje je useći još dok sok nije ušao u stablo, brzo se osuši i bude čvrsto. Zahvaljujući Dušanu moja avantura se nije završila, odvodi me u druge istinite priče i na druga nestvarna mesta...


Penjemo se ka steni Marka Kraljevića, da dobro ste pročitali.....Čika Marko je na ovoj steni imao svoj svakodnevni ritual pečenja hleba. Nedaleko od ove stene je i grad u kojem je živeo a zove se Markovo Kale ili Markovo brdo. Dušan mi pokazuje stope od konjskih kopita uklesane duboko u steni i ja zamišljam. Svako jutro Marko u gradu zamesi lebac pa brže bolje zajaši svog Vranca,  galopom se spusti iz grada do stene. Pod silinom šarčevih koraka u steni je ostao otisak kopita a kada Marko đipne sa Šarca iz te visine sa sve onim oklopom od 100 kila na sebi i svojom nadljudskom snagom i tezinom ostavi u steni i svoje stope . Iz tkane torbe okačene o sedlo vadi hleb i jednim zamahom ruke baca ga preko kanjona u pećnicu gde se peče. Ovo je živa istina jer u Vranje nema laganje :)


Markova pećnica u samom desnom uglu

Markova pećnica

Ispod same stene u potoku nalazi se i Markovo Kazanče, to je jednu proširenje u kojem se zadrzava više vode i liči na mini bazen. Marko sa stene, pošto je stavio hleb da se peče, zatrča se i uz par  okreta i salto uz prelom skoči u kazanče da se okupa.

Nastavljamo dalje, idemo na Markovo Kale, kada sam već tu da zaokružim prču 




Prema predanju, Marko Kraljević je nekad gospodario severnim prostorima iznad Vranja, a samim tim i ovom tvrđavom, pa je tako i dobila ime Markovo Kale. Kada su neimari ozidali tvrđavu, kazuje drugo predanje, morali su da ostanu zatvoreni u njoj bez hrane, posto su zaboravili da ostave otvor za vrata. Kasnije su ih našli mrtve. Turski sultan Musa osvojio je Markovo Kale 1412. godine i priredio krvav pir. Preko leševa ubijenih branilaca postavio je trpezu i ručao. 

Vraćamo se laganim korakom, na putu susrećemo Boru, jos jednog ljubitelja prirode, on skuplja mladu koprivu. 



Nastavljamo prema Dušanovoj kući (koja je usput) na čašicu razgovora.


Zahvaljujem se i njemu na gostoprmstvu i divnoj domaćoj šljivovici zbog koje me devojka odvalila onom oklagijom koju inače nosi sa sobom kada idem sa njom na neko putovanje. Šalu na stranu, vrh jos nije osvojen. 
Krećem lagano prvim sokakom.


 planinska kuća


i on je našao lepo mesto za sunčanje


sokak


Kornjača je osvojila vrh pre mene



Televiziski prijemnik na samom vrhu bio je uništen od strane NATO pakta prilikom agresije na našu zemlju 1999. godine. Veruje se da je ovo područje obogaćeno osiromašenim uranijumom.
Retki su posetioci ovog mesta a sa njega najlepse se vidi panorama Vranja i cela dolina


Panorama


Vranje



Crkva sv. Nikole


Pogled sa Pržara. 

Pržar je restoran i prenoćište, ako želite da odsednete u Vranju ovo bi vam bila moja topla preporuka ako ni zbog čega drugog onda zbog čistog noćnog vazduha. U Vranju kada padne noć spusti se dim i jako je tesko za disati, osećate se kao u pušnici sto nije slučaj preko dana.


i naravno ja


Kada sve ovo prodjete zasigurno ce te izgubiti mnoštvo kalorija a najbolje mesto gde mozete da ih dopunite je "KOD MRKELU"
pošto kod Mrkele su faaaantastične sočne pljeskavice. Zelim da se zahvalim našem predobrom domaćinu Nenadu koji nam je otkrio ovo fantastično mesto!!! Ovo je živa istina jer u Vranje nema laganje 


1 коментар: