Претражи овај блог

23.5.16.

Kako sam upoznao Kristijana Golubovića: O ljudima bez talenta

Početak priče potiče iz jednog sela u zapadnoj Bosni gde sam živeo skoro na prvoj vatrenoj liniji.
Bio sam učenik šestog razreda osnovne skole i svako jutro sam putovao autobusom u grad na nastavu. Nismo imali struju veći deo rata tako da sam bio odsečen od svih medija, ni crtani u sedam i petnaest nisam pogledao više od dve godine.
Moj drugar Dado, četiri godine stariji od mene, imao je kuću svega 200 metara od prve linje fronta. Pošto mu je bukvalno u dvorištu bila vojska, imali su agregat za struju, pa je on imao mogućnost da gleda televiziju. Priča mi jedno jutro na putu za školu kako je video na televiziji nekog lika koji živi u Beogradu, kaže ogroman lik, opasan, pucao u plafon u nekom klubu, a na njemu kajla od kilogram zlata, sa izlivenim imenom Kristijan. Nisam to mogao ni da zamislim, kao da mi je pričao o nekom epskom junaku, Marku Kraljeviću, nestvarnom čoveku i nestvarnoj priči.




Prošle su godine od tada, priroda mog posla me odvela na mesto gde ću se lično uveriti da je taj lik stvaran. Kristijan je imao izložbu svojih crteža u Novom Sadu, i pošto niko nije imao hrabrosti da napravi nekoliko fotografija i donese neku priču, knjiga se svela na jedno slovo. Tu sam se našao u ulozi fotoreportera i novinara. Dugo najavljivana izložba u javnosti je stvorila podeljena mišljenja, od onih šta ima kriminalac i jedna bitanga da izlaže, do onih koji smatraju da je to njegovo pravo da radi i da niko ne mora ići na privatnu izložbu ako mu se to ne dopada. S'druge strane, u razgovoru, Kristijan zvuči kao običan čovek, poput mog komšije Boška, koji se ženio 6 puta, i ima 30-oro priznate dece.





Tokom istorije tanka je bila granica između hajduka i razbojnika, tj. Robina Huda i Barbarose. Kada
obični ljudi posmatraju istoriju imaju tendenciju da romantizuju, tako neko ko je bio s one strane zakona posle određenog vremena poprimi osobine (anti)junaka. Za ljudsku svest mnogo su zanimljivije osobe koje se usuđuju da prekrše neke društvene norme koje običan čovek želi da prekrši ali njegova želja se završava na podsvesnom nivou. Mogli bi reći i za Marka Karljevića da je bio kriminalac i kabadahija, za Karađorđa pa i Savu Kovačevića. Samo odvažni i hrabri smeli su da se suprostave sili kakva je bila Turska što ne znači da pre toga isti junak nije išamaro nekog seljaka i oteo mu žito.




Naša civilizacija zasnovana je na jednom temeljnom principu, da mi naše kriminalce tretiramo bolje nego oni svoje žrtve. Taj princip se zasniva na stavu da su ljudi prvenstveno dobri i da se njihove loše strane mogu menjati. Međutim, kada živiš u društvu koje je odavno izgubilo moeralni kompas i da je sve u njemu instant uključujući i vrednosti naravno da će osobe takve reputacije imati ogroman medijski prostor.




On svakako ima pravo da izlaže, ako već živimo u demokratskom društvu. ali problem je što će najveći deo ljudi doći na takvu izložbu u nadi da će upoznati opasnog momka s beogradskog asfalta, a ne da bi videli naivnu umetnost. Dok sam posmatrao njegove crteže (a meni se lično dopadaju), te precizne linije i krivulje koje su izvučene iz jednog poteza govori da čovek ima talenta!




Razmišljam, okolnosti koje su Kristijana dovele do mene i mene do Kristijana su kreacije nekih ljudi koji nisu imali ama baš nikakavog talenta.
.


Нема коментара:

Постави коментар